Брат Алојз 2008.

Писмо из Кочабамбе

Месецима припреман са парохијама и породицама града и околине, Латино-амерички сусрет је одржан у Кочабамби, у Боливији, од 10.-14. октобра 2007. године. Сусрет је окупио 7000 учесника из различитих крајева Боливије, из свих земаља Латинске Америке и из неколико европских земаља. Ово „Писмо из Кочабамбе“ за 2008. годину је објављено током Европског сусрета у Женеви крајем децембра 2007. године.

ПОМИРЕЊЕ КАО ОГАЊ

Заједно са младима из свих земаља Латинске Америке окупљених у Боливији, поставили смо питање: које путеве наде можемо отворити данас?

Народ Боливије, обележен огромном друштвеном и етничком разноликошћу, настоји да остави иза себе сукобе и да тежи већој правди и миру.

На многим местима на земљи, тренутне напетости произилазе из незацељених рана историје. Где пронаћи лек када осећај немоћи наспрам неправде граби корак?

Сусрет младих у Кочабамби је показао да различитост, уместо да неопходно води ка поделама и супарништву, носи у себи обећање заједничког обогаћења и радости. [1]

У Боливији, открили смо одважне вернике који целим својим постојањем изражавају позив Јеванђеља на борбу са помиреним срцем. .

НА ИЗВОРУ ПОМИРЕЊА

Из личног заједништва са живим Богом црпимо снагу да се боримо са помиреним срцем. Без унутрашњег живота не би смо истрајали у нашој одлучности. У Богу налазимо радост и наду испуњеног живота.

Није ли Бог сам начинио први корак ка нама? Доласком Исуса Бог дарује себе истинском разменом са сваким човеком. Остајући изнад нашег поимања, Бог постаје сасвим близак.

Бог је љубављу желео да дели наше постојање. Постао је човек. Штавише: дајући свој живот на крсту, Исус изабра последње место. [2] Преузимајући на себе оно што нас одваја од Бога, он поприма наше биће и читаво човечанство. [3] Заузврат, дарује нам свој сопствени живот. [4] Целина Створења се овим већ почиње преображавати. [5]

Ова размена са Богом постаје стварност у молитви: својим Духом Светим Бог долази да живи у нама. Својом речју и светим тајнама, Христос нам се даје. Заузврат, можемо да му све препустимо. [6]

Није ли тако Христос бацио огањ на земљу, ватру која већ гори у нама?

ШИРИТИ НАШЕ ПРИЈАТЕЉСТВО СА СВИМА

Огањ помирења не можемо задржати. Он осветљава пут који нас води да будемо ствараоци мира близу и далеко. [7]

Ако схватамо шта Он чини за нас, наши узајамни односи ће бити преображени. Бићемо способни за аутентично заједништво са другима, размену живота у коме дајемо и примамо.

Јеванђеље нас позива да учинимо први корак ка другима, без сигурности да ће нам бити узвраћено.

У неким ситуацијама, нарочито у порушеним односима, помирење делује недостижно. Знајмо да је већ само жеља за помирењем његов почетак. Христос преузима на себе оно што изгледа безизлазним и можемо да му поверимо све што тражи зацељење. То нас припрема да искористимо прилику и начинимо корак, ма колико био мали, ка ублажавању напетости.

Помирење може преобразити наша друштва из корена. Дух васкрслог Христа обнавља лице земље. Нека нас таква динамичност Васкрсења покрене! Не будимо обесхрабрени сложеношћу проблема. Не заборавимо да можемо почети са нечим малим. [8] Заједница Цркве нас храни; она је место пријатељства за све. [9] „За нас је Црква као мајка која слуша своју децу. Она прима; она теши.” [10] Ове речи младог Латиноамериканца су за нас изазов: да ли ћемо наћи начин да будемо одраз Божје самилости?

Да ли ћемо наћи начина да саслушамо друге у сукобљеним ситуацијама? Тада би многе поделе биле мање болне. [11] Потрудимо се да се ставимо у кожу других.

Да ли ћемо наћи начина да праведније делимо добра? Имајмо храбрости да преиспитамо наш начин живота ради веће једноставности, солидарности са сиромашнима и веће бриге за Створење.

Да ли ћемо бити ближи онима који су сиромашнији од нас? Делећи са њима, дешава се размена живота: они нас подстичу на великодушност која нас ослобађа од нас самих. Штавише, својим сиромаштвом нам помажу да прихватимо сопствену рањивост. Таквим чином доприносимо поштовању достојанства сваког људског бића.

Да ли ћемо ићи све до опраштања? Да ли постоји неки други начин да се прекине ланац који преноси понижења без краја? [12] Није суштина заборавити болну прошлост, или не видети неправде данашњице. Но Јеванђеље нас зове да опраштањем превазиђемо сећање на ране, па чак и да се уздигнемо изнад сопствених очекивања да добијемо нешто заузврат. Тако откривамо слободу Божје деце.

Да! Желимо да се боримо помиреним срцем, желимо да срдачно трагамо за заједништвом, способни да ширимо пријатељство са свима.

[1Када су млади из сеоских крајева стигли у Кочабамбу, одевени у традиционалну ношњу, то је био фестивал боја! Која радост видети да се млади из различитих делова Боливије могу окупљати: они из равнице и они са планина, они из града и они са села. Овај сусрет је показао да млади могу да допринесу, својим начином живота, да се створе „микроклиме помирења.“ Да би Јеванђеље заиста било покретач помирења у Боливији, све више Хришћана покушава, да, навештајући веру, боље узме у обзир традиционално, културно и религијско наслеђе .

[2За Светог Павла, помирење остварено по Христу се тиче свих Створења. Он је послат да „измири све са собом, и оно што је на земљи и оно што је на небесима.” (Колошанима 1,20). Због тога, „Исус није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге и постао истоветан људима.“ (Филибљанима 2,5-11).

[3У песничком језику надахнутом разматрањем Светог Писма, у Православној литургији се пева за Божић: „Видевши како човек, кога је рукама створио, пропада, Саздатељ, нагнувши небеса, сиђе и оваплотивши се од божански чисте Дјеве, целога га проже Својим божанским бићем.“

[4Хришћанин из другог века, Иринеј Лионски, ишао је толико далеко да је говорио: „Зарад своје бесконачне љубави, Христос је постао оно што смо ми, да би нас потпуно учинио оним што је он.“

[5Свети Дух је као душа Створења: „Лепота света каквом се данас види не би се могла одржати без снаге Духа (…). Дух је свуда, одржавајући и дајући живот свему на небесима и на земљи, и јачајући их.“ (Жан Калвин, Институције Хришчанске религије I, XIII, 14).

[6Заједништво са Богом се не искушава увек осећањима; присуство Светог Духа у нама је дубље. Чак и кад не осећамо ништа можемо да се молимо, можда и једноставним покретом: клечањем, ширењем руку. И већ тада Бог долази да нас посети.

[7Христос посла у свет оне које привуче к себи. Видети Марко 1,17.

[8Видети Лука 10,1-16.

[9Роксана, млада Боливијка, описала је улогу коју је Црква покушала да одигра како би смањила снажне друштвене тензије које су скорије задесиле Боливију: „Шта узрокује побуну, гнев и несрећу људи? Недостатак љубави? Осећање немоћи оних који знају да се њихов глас не чује? Када желите да поделите патњу са људима, осећате потребу да се приближите нади која долази од Бога. И тако, врата цркве су се отворила за непрекидну молитву; звона су позивала људе из квартова на информативне сусрете. Млади су открили снагу јединства, солидарности и пријатељства. Ми млади смо жива крв Цркве; наше учествовање и наша енергија су незаменљиви.“

[10Бог рече: „Може ли жена заборавити пород свој да се не смилује на чедо утробе своје? А да би га и заборавила, ја нећу заборавити тебе.“ (Исаија 49,15).

[11Слушати један другога подједнако је неопходно у личним односима и у друштву у целини, па чак и у међународним односима између народа и континената.

[12Једно од изненађења сусрета у Кочабамби је било присуство бројних младих Чилеанаца, имајући у виду затегнуте односе две суседне земље. Задњег дана сусрета, млади Чилеанци су желели да младим Боливијцима искажу, тамо и тада, знак помирења, тражећи у отвореном писму опрост за све прошле и садашње сукобе.

Printed from: http://www.taize.fr/sr_article5570.html - 22 November 2019
Copyright © 2019 - Ateliers et Presses de Taizé, Taizé Community, 71250 France