Брат Алојз 2017

Позив црквеним поглаварима у 2017.

На путу заједно!

У 2017., 500. годишњица протестантске реформације нуди прилику за напредак ка јединству и превазилажење просте срдачности.

Увек ће постојати разлике између цркава, као и унутар сваке цркве. Ове разлике ће остати позив за искрени дијалог, оне могу бити обогаћење. Али, у свим црквама, конфесионални идентитет је током времена преузео примат: људи себе дефинишу као протестанти, католици или православни. Није ли дошло време да се да предност хришћанском идентитету приказаном крштењем?

Из овога следи питање: не требају ли Цркве да се усуде да дођу под исти кров без чекања да постигну договор о свим теолошким питањима? Или барем да дођу под исти шатор: да изађу из превише статичног концепта јединства и да пронађу средства, прилике, чак и привремене, које већ предвиђају радост јединства и показују видљиве знаке цркве Божје, тела Христовог, заједнице Светога Духа.

Заједништво свих оних који воле Христа може се успоставити само ако поштује њихову различитост; но може бити веродостојно само ако је видљиво. Потребна нам је нова полазна тачка да кренемо према таквој помиреној различитости. Полазна тачка је Христос, који није подељен. „Само Исусом Христом смо браћа једни других ... Кроз Христа наша узајамна припадност је стварна, целовита и вечна”(Дитрих Бонхофер).

На овај начин може се остварити дељење дарова: да делимо са другима оно што сматрамо даром Божјим, али и да примимо блага која је Бог ставио у друге. „Не ради се само о томе да добијемо информације о другима како би их боље познали, већ да прихватимо оно шта је Дух у њима посејао као дар и за нас.” (Папа Фрања).

Како можемо доћи под исти кров? Како можемо кренути на заједнички пут? Ево предлога:

  • Срести се са суседима и породицама различитих вероисповести, као „основне заједнице”, молити се заједно слушајући Реч Божију, у тишини и у хвали, помажући једни другима, упознавајући боље једни друге.
  • Свака локална заједница, свака парохија, треба да са хришћанима других вероисповести чини све што је могуће чинити заједно – проучавати Библију, друштвени и пастирски рад, веронауку – и ништа не радити без узимања осталих у обзир. Нека се споје организације које паралелно раде исти посао. Предузети дела солидарности заједно, обратити пажњу заједно на беду других, скривене невоље, патњу миграната, материјално сиромаштво и свих других облика патње, и на заштиту околине.
  • У многим градовима у којима се поверење већ гаји међу Црквама, не би ли катедрала или саборна црква постале заједничка кућа молитве за све хришћане подручја?
  • Кренути напред са теолошким дијалогом, а у исто време развити димензију заједничке молитве и свест о томе да смо већ заједно. Када растемо у међусобном пријатељству и молимо се заједно, теолошка питања се виде у другачијем светлу.
  • Чак и ако сви хришћани учествују у пасторалном дару пажње једних за друге, Цркви такође требају службе јединства на свим нивоима. Служба заједништва, на универзалном нивоу, је традиционално повезана са епископом Римским. Зар цркве не би могле да развију различите начине повезивања са овом службом? Не би ли епископ Римски могао да буде признат од свих као слуга слоге своје браће и сестара у њиховом великом разноврсношћу?
  • Не требају ли Цркве, које истичу да су јединство вере и сагласност о службама неопходни за заједничко причешћивање, да дају једнаку тежину сагласности братске љубави? Зар не би онда могле да понуде шире евхаристијско гостопримство онима који показују жељу за јединством и који верују у стварно присуство Христа? Евхаристија није само врхунац јединства; она је такође његов пут.

Наш хришћански идентитет се формира кад смо на путу заједно, а не одвојено. Хоћемо ли имати храбрости да дођемо под исти кров, како би се јавиле динамика и истина Јеванђеља?

Printed from: http://www.taize.fr/sr_article21288.html - 22 May 2019
Copyright © 2019 - Ateliers et Presses de Taizé, Taizé Community, 71250 France