Брат Алојз 2017

Заједно отворити путеве наде

Почетком септембра 2016. године, једна станица ходочашћа поверења је окупила 7500 младих Африканаца у Котону, у Бенину.¹ Тема овог сусрета надахнуће нас током 2017. године: заједно – не сами, већ уз подршку једних другима – можемо отворити путеве наде – у себи, око нас и за људски род.

Једно од питања у Котону је било: „Да би гајили наду, како можемо оставити иза себе пасивни став у коме смо задовољни да чекамо на спољну промену? Које врсте ангажовања су свима на дохват руке?”

Хитно је за оне са других континената да слушају многе Африканце који теже већој правди у политичким и економским односима: то им је један од услова да реално предвиде изградњу будућности у својим земљама.

Како би припремили своју будућност, све више младих у Африци жели да искористи велики креативни потенцијал који их испуњава. Они ће онда моћи да пробуде храброст у младима у другим деловима света који се суочавају са сличним ситуацијама.

Да бисмо наставили, у Тезеу и на другим местима, размишљање започето у Котону, ево четири предлога који ће нас подстакнути да отворимо путеве наде.

Покушаћемо наћи начине да откријемо како да остваримо ове предлоге кроз једноставност, једну од три стварности – уз радост и милост – које је брат Роже желео да постави у срце живота заједнице Тезе.

(1) Након Јоханесбурга (1995), Најробија (2008) и Кигалија (2012), организована је ова четврта афричка станица ходочашћа поверења на земљи у Котону, у Бенину, од 31. августа до 4. септембра, на позив католичке и методистичке цркве земље. Поред оних из самог Бенина, 7500 учесника је углавном дошло из Тогоа (800), Нигерије (550), Гане (100), Буркине Фасо (160) и Обале Слоноваче (50). Двадесет афричких земаља је било заступљено, а било је и шездесет Европљана из петнаест земаља. Француски, енглески и фон језик су коришћени на радионицама и форумима, а литургија је садржала песме на јоруба и мина језицима.

Први предлог: Стојмо чврсто у нади, јер она је стваралаштво

Кад није било никакве наде Аврам с надом поверова да ће бити отац многим народима. (Римљанима 4,18)
Ову наду имамо као котву душе, чврсту и поуздану. (Јеврејима 6,19)
Ко не прими Царство Божије као дете неће ући у њега. (Лука 18,17)

У нестабилности данашњег света, узнемирени смо насиљем, патњом и неправдом. Сво Створење уздише, као да га обузима бол порођаја. Свети Дух такође уздише, али тај исти Дух је подршка наше наде (види Римљанима 8,22 и 26). Дакле, шта чинити?

Вера је једноставно поверење у Бога. Она не нуди готове одговоре, али нам помаже да се не укочимо због страха или обесхрабрења. Она нас подстиче и покреће. Кроз њу схватамо да Јеванђеље отвара хоризонт наде изван свих наших надања.

Ова нада није лак оптимизам који затвара очи пред стварношћу, већ котву бачену у Бога. Она је стваралаштво. Њени знаци су већ уписани на најнеочекиванијим местима Земље.

  • Усудимо се да верујемо у присуство Светог Духа у нашим срцима и у свету. Ослонимо се на њега, чак и ако је невидљив.
  • Нека наша вера остане једноставна, као поверење деце! То не значи разводњавање садржаја вере, већ чврсто се држати њене сржи: Божје љубави према човечанству и за све Створење. Библија казује њену причу од свежине својих почетака преко свих препрека, па чак и људског неверства. Бог се никада не умори од љубави: нека ова вест одржи наду живом у нама!
  • Како би допустили себи и нама блискима да нас ова порука обузме, окупљајмо се чешће на молитви. Нека њена једноставна лепота одражи нешто од тајне Бога и доведе до личног сусрета са Њим.

Други предлог: Поједноставимо свој живот како бисмо делили што имамо

Исус рече: „Јер сам ја кротак и смирен срцем.” (Матеј 11,29)
На дар сте добили, на дар и дајте. (Матеј 10,9)
Рече Исус богатом младићу: „Иди продај све што имаш и подај сиромасима… па хајде за мном.” (Матеј 19,21)

Стицање, трка за новцем и успехом, доводи до неправде и фрустрације. Дух дељења, који нас Јеванђеље позива да развијемо, један је од путева наде који је потребно да отворимо данас.

Изабрати једноставан живот је извор слободе и радости. Тада живот постаје лаганији.

Једноставност подразумева отворено срце. Иније наивна, већ одбија неповерење. Она је супротна дволичности. Она омогућава дијалог без страха са свима које сретнемо. Исусов живот је пример за то.

  • Што се тиче материјалних ствари, настојимо стално да имамо једноставнији живот. То ће у нама подстаћи дела дељења усред људских патњи, понижавајућег сиромаштва, невоља миграната, или сукобима широм света. Подржимо једни друге у остваривању смелих знака наде у нашим насељима, у местима где радимо или учимо, путем друштвених или еколошких ангажовања.
  • Настојимо да живимо у већој хармонији са Створењем кроз једноставан и трезвен начин живота, доприносећи на тај начин борби против еколошких катастрофа и глобалног загревања. Ова борба није само задатак влада народа; свако може, на пример, трошити више локалних производа, чешће користити јавни превоз...
  • Може ли ово питање остати живо у нашим срцима: да ли сам спреман да следим Христа, оног који је кротак и смирен срцем, одлучивши да му припадам заувек у једноставности једног „Да”, у духу великодушности?

Трећи предлог: Будимо заједно како би се открила динамика Јеванђеља

И сваки дан бeјаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хлеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца. (Дела апостолска 2,46)
Различни су дарови, али је Дух исти. И различне су службе, али је Господ исти.
(1 Коринћанима 12,4-5)
Гостољубље не заборављајте, јер из гостољубља неки и не знајући примише анђеле. (Јеврејима 13,2)

Библија нам говори о два мушкарца, Петру и Корнелију, супротним у сваком погледу, али који су се срели и на тај начин открили истину раније непознату једном и другом. Требало је да буду заједно како би разумели да Свети Дух руши зидове и уједињује оне који су мислили да су странци. Динамика Јеванђеља се открива само када смо заједно. (Прочитати поглавље 10 и 11 у Делима апостолским.)

Када су хришћани подељени, билу међу деноминацијама или у оквиру исте цркве, порука Јеванђеља је замрачена. Да ли ћемо бити у стању да корачамо заједно без да допустимо да нас разлике раздвоје? Ако би ми, као хришћани, знали да покажемо да је јединство могуће у различитости, помогли бисмо човечанству да буде уједињенија породица.

  • Христос сједињује у једној заједници мушкарце и жене, децу и старе, свих хоризоната, језика и култура, па чак народе које је историја чинила непријатељима. Нађимо једноставне начине да то покажемо тамо где живимо.
  • Да би преживела, свака заједница је позвана да изађе из себе. Развијмо став гостопримства, у обличју Божијем, према хришћанима веома различим од нас? Таква отвореност срца захтева труд „превода”, јер различита веровања и убеђења могу бити као језици страни једни другима.
  • Чак и ако међу одвојеним хришћанима сећање међусобне нетрпељивости током историје остаје живо, и сви конци не могу бити размршени, усудимо се да прихватимо једни друге, опраштајући, и не покушавајући да утврђујемо ко је или ко није био у праву. Нема помирења без пожртвовања.
  • Гостопримство је нераздвојно од признавања другости других. Када су нам њихова убеђења и даље несхватљива, барем можемо бити пажљиви према њиховој аутентичности. Нека откривање других буде и свечаност!

Четврти предлог: Развијајмо братство како бисмо припремили мир

Исус се не стиди да нас назива браћом и сестрама. (Јеврејима 2,11)
Исус рече: „У вас је један Учитељ, а ви сте сви браћа и сестре.
 И оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац, који је на небесима.” (Матеј 23,8-9)
Такође је рекао: „Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати.” (Матеј 12,50)
И доћи ће људи од истока и запада и од севера и југа и сешће за трпезу у Царству Божијем. (Лука 13,29)

Допринос миру и међународној правди је још један пут наде који можемо данас отворити.

Мир на земљи почиње у срцу сваке особе. Пре свега наше срце треба да се промени, а та промена подразумева једноставно обраћене – да дозволимо Божијем Духу да живи у нама, да примимо мир који ће се раширити у све већим круговима. „Стекни унутрашњи мир и хиљаде око тебе ће се спасити.” (Серафим Саровски, руски монах, 1759-1833.)

  • Пишимо, нашим животима, нове странице једноставног братства које превазилази преграде и зидове: физичке зидове изграђене у различитим деловима света, као и зидове незнања, предрасуда и идеологије. Отворимо се другим културама и менталитетима.
  • Не дозволимо да одбијање странаца уђе у наша срца, јер одбијање других је семе варварства. Уместо да видимо странце као претњу нашем животном стандарду или нашој култури, примимо их као припаднике људскога рода. Обиђимо избеглице, једноставно да их упознамо и да чујемо њихове приче. Тада – ко зна – други кораци солидарности уследиће.
  • Кренимо у сусрет онима који су различити од нас. Делимо са онима који мисле другачије, у дијалогу где заиста слушамо једни друге, и не супротстављајмо се другоме чак и пре него што га разумемо. Останимо присутни на местима поделе, изградимо мостове. Помолимо се за оне које не разумемо и који нас не разумеју.
  • Умножијмо знаке солидарности преко границе религија. Срести вернике других религија нас подстиче да продубимо знања о сопственој вери као и да се питамо шта Бог жели да нам каже и дарује кроз нашу веома другачију браћу и сестре.

PDF - 2.4 Mo
Предлог 2017

Printed from: http://www.taize.fr/sr_article21261.html - 2 June 2020
Copyright © 2020 - Ateliers et Presses de Taizé, Taizé Community, 71250 France