Новости из малих привремених заједница

Последњих годину дана, мале групе младих по неколико недеља живе у неком месту како би сведочили Јеванђеље, у исто време делећи радости и потешкоће мештана. Ово искуство заиста испуњава, како за заједнице које их примају, парохије, места солидарности тако и за саме младе који живе ову духовну авантуру. Због тога смо срећни да са њима наставимо и убудуће. Мала привремена заједница прати ритам усредсређен на три дневне заједничке молитве и учествује у пастирским и друштвеним активностима са локалним хришћанским заједницама, посећујући усамљене људе или оне који тешко живе. Она такође предводи молитве и омладинска окупљања.

На овој страници можете пратити вести из ових малих привремених заједница.


Славонски Брод (Хрватска)

Након њихове бриге о избеглицама, у новембру и децембру су Самуел (Немачка), Џошуа (Холандија) и Јап Јан (Холандија) провели четири недеље у Славонском Броду (Хрватска), радећи са језуитском службом за избеглице. Ево неких утисака:

Пуно посла ! Камп је невероватан. Они се пријаве и добију ланч пакет, онда иду у шатор са грејањем. Трудимо се да представљамо и служимо избеглице. Повезујемо њихове потребе са правим контактима, смејемо се, разговарамо, одговарамо на питања, окупљамо породице, анимирамо децу ...
 
Дечији погледи нам помажу да наставимо, иако смо веома уморни. Један Ирачанин нам је рекао:
 
„Када видимо волонтере, то греје наша срца. Још увек ми је тешко да разумем како људи могу да се одрекну свог времена и свог топлог кревета како би били са нама ноћу и помагали нам."
 
Веома је дирљиво видети како избеглице заједно живе у миру и поред свих тешких ситуација кроз које су прошли. Њихово дељење наде за бољим временима их спаја. У ствари, то нас све спаја. Када пате, ми патимо са њима, у тишини. Када се моле, молимо се са њима, у тишини.
 
Такође покушавамо да анимирамо заједнички живот међу волонтерима. Проводим много времена кувајући. Трудимо се мало да „служимо оне који служе.“
 
Иако нема простора за организоване молитве, позвали смо четири колега на молитви у кампу, молећи за избеглице на путу и за волонтере. Понекад нас наше муслиманске колеге позову да кажемо благослов за време оброка.


Дрезден (Немачка)

У новембру 2015. су Леа (Немачка), Ана (Пољска) и Микаела (Немачка) живеле у малој привременој заједници у Дрездену:

Умесили смо питу од јабука и посетили смо старицу која не може више да учествује у молитвама пастве. Била је веома срећна да има с ким да раговара, а и ми такође. Певали смо заједно ... За наше вечерње молитве свако је био позван и на тај начин смо направили врло разнолику групу, људи из парохије и пријатељи из Тезеа. Понекад смо били само ми.

Рафаела, контакт у парохији која их је примила, пише:

У Горбицу живе многи који су морали да напусте своју земљу. Три девојке понекад иду са неким од њих у болницу, као на пример са једним Сиријцем који не говори ни немачки ни енглески. Живимо сво ово време као велики благослов. Неке ствари које смо планирали се не остваре, али неочекивана врата су се отворила.

Две недеље после тог искуства, Ана пише:

За сада могу да кажем да још увек имам утисак да сам тамо - у смислу да некако покушавам да наставим да живим на сличан начин - нарочито молитве, и унутрашњу потребу да се састанем са другима на једноставан начин и да са њима делим живот и да им помажем као волонтер.


Будимпешта (Мађарска)

Тројца младих волонтера, Самјуел (Холандија), Адам (В. Британија) и Петр (Чешка) провели су месец дана у Мађарској као помоћ Исусовцима из Будимпеште, како би живели у малој привременој заједници, у земљи која је последњих недеља била преплављена десетинама хиљада избеглица. Они су помагали на разним пројектима Исусовске службе за избеглице.

Дане су проводили у граду Фоту, у центру за малолетне избеглице. Такође су помагали на аустријско-мађарској, на хрватско-мађарској и српско-мађарској граници делећи намирнице, чај, одећу и ћебад. Понекад су бдели читаве ноћи како би заменили веома исцрпљене волонтере.

Ево неколико одломака из њихових дневника:

"Када смо ујутро стигли у Фот, млади које смо јуче упознали, срдачно су нас дочекали. Започели смо дан тражећи како да ово место учинимо удобнијим и пријатним за избеглице... Једно од деце се сликало са мном и показало ми је слику. Осмех на његовом лицу много ми је значио."
 
"Било нам је сасвим разумљиво да желимо да једемо заједно са нашим пријатељима избеглицама. Али то њима није било сасвим јасно... Веома их је зачудило што смо стајали у реду заједно са њима, и чекали на веома скроман оброк. Неки од њих су кренули ка нама, остављајући своја јела под надзором других, како би нас послужили са шољом чаја. Са нама су такође поделили свој кикирики и колаче. То је срушило све зидове међу нама."
 
"За време ручка можете приметити ко је управо стигао. Новопридошли су стајали у реду и понашали су се прилично грубо, а они који су дуже времена у прихватном центру - били су дружељубиви и поштовали су правила. Један од дечака је био Авганистанац, говорио је енглески и чинио се вођа, ставио је са стране нешто хране за једног од нас који је касније дошао."
 
"Од првог дана приметили смо да воле музику, па смо донели гитару. Зачудило нас је што су неки од њих тражили да их научимо да свирају гитару. За почетак смо сели у круг, певали смо и слушали њихове песме."
 
"Скоро сви су били спремни да нам помогну у раду, па смо данас прали прозоре и врата. Већина њих свесна је чињенице да је ова зграда намењена њима и свима онима који долазе након њих. многи су нам предложили како би ова зграда могла да се зове; могла би да се зове ’Happy House’ (срећна кућа).«
 
"Данас су славили свој празник ’Eid Mubarak’ па смо их питали како желе да га прославе. Тај муслимански празник је помен на Абрахамову жртву. Тим поводом се обично много једе и то најчешће јагњетина. Међутим били су задовољни и са скромним оброком, са свежим и сувим воћем. Најважније им је било да су могли да се фино очешљају и обријају."
 
„Такође је било веома лепо видети како се момци узајамно поштују и како покушавају бити отворени једни према другима и према нама. Током славља, већи део времена седели смо у кругу, слушали авганистанску музику, а увек је неко плесао.“
 
„Један од дечака, Ибрахим из Пакистана одвео ме је у страну током плеса, и показао ми сва јела, једноставна, али живописна, која су се налазила иза круга насмејаних дечака. У средини круга, три млада момка плесала су боса на једној арапској простирци. Рекао ми је: ’То је срећа!’“
 
„У суботу сам одвео тројицу мађарских студената у Фот, да им представим ово место и отворим их према идеји помагања и примања избеглица. Објаснио сам им да морамо чинити оно што можемо како би улепшати живот избеглицама ...”..
 
„За време ручка сео сам за сто са неким Ирачанима. Један од дечака ми је рекао да јако воли лук. Након ручка отишао сам и купио му лук. Када сам му га дао, његове очи су засијале од среће. Нисам веровао да би га 4 комада лука могла толико усрећити.“
 
„Био сам јако срећан што су ме послали у Мађарску да помажем људима. Волео бих да сам могао учинити више, и надам се да ће други млади наставити мој рад. Желео бих да сви можемо схватити како су ови људи побегли од опасности, од рата, туге и очаја и како иду према слободи, нади, будућности. Требало би сву ту ситуацију боље схватати и помоћи им у томе.“
Самуило (Холандија) Адам (Велика Британија) и Петр (Чешка)


Граноњерс (Шпанија)

Поздрав од El Xiprer-а! Мерце живи у прихватилишту. Она је душа места. На спрату живе породице. У центру је и менза, вешерај, професионалн кухиња, велика сала, канцеларије, тушеви, а у згради поред, капела. Храна се дели седам дана у недељи и ручак се нуди око 50 сиромашних људи. Доручак се даје бескућницима, који су пре свега млади Африканци. Већ 40 година, заједница се такође састаје два пута недељно за молитве и прославе.
 
Мерце је веома дружељубива жена и њена кућа је отворена за свакога. Имамо Тезе молитве у капели три пута дневно и свако може учествовати. Мерце, Тере и Ксави, који живе у Ел Ксипреру, долазе често, заједно са волонтерима и онима које центар помаже. Два пута недељно, уместо Тезе молитве, придружујемо се молитви заједнице. Суботом увече, прославе су живе и дубоке. Сваке недеље увече, пола сата молимо се у тишини за мир - једном од предлога брата Алојза за 2015. Ово време молитве нам је важно. Оно је одмор у веома активним данима и молитва нам помаже да мислимо и молимо се за ове људе. Иако нисмо добри певачи успели смо да направимо молитвену атмосферу. Ово је чудо за нас!
 
Свако јутро, помажемо у мензи. Припремамо колица са храном који делимо и пунимо полице са производима. Пакети брашна, поврћа, воћа, јаја, лук и кромпир су припремљени. Посвећеност волонтера, која је од суштинског значаја за функционисање центра, оставила је велики утисак на нас. Доручкујемо на „комедору“ са сиромашнима. Осмех је важан како би делили нешто са њима. Мало по мало, прихватили су нас. У поподневним сатима, имамо мало слободног времена. Тада разговарамо заједно, спавамо, припремамо молитве ....
 
Упознавање људи је најважнија ствар за нас у овом тренутку. Многи од њих су поделили дубок и искрен начин о свом животу и вери.
Марија (Француска), Маркета (Чешка) и Мартина (Немачка)


Printed from: http://www.taize.fr/sr_article19810.html - 16 December 2019
Copyright © 2019 - Ateliers et Presses de Taizé, Taizé Community, 71250 France